Dve decenije od Oluje: Raspršen san o povratku

.)...................................Нешто касније, 1885. године Игњат Вебер-Ткалчевић је на скупштини “Матице Хрватске” изјавио “како неки хрватски писци све то више приањају уз начин писања који се обично зове српски”, а то је штокавштина, и да он тај исти језик назива и хрватским само зато што њиме данас говоре и неки Хрвати.“

И страни аутори износе сличне ставове. Тако, на пример, немачки слависта из прошлог века Ернест фон Еберг пише да се српски језик говори широм Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе, Далмације, Славоније и источног дела Хрватске, док Рудолф Рост пише да се хрватски језик говори само у загребачкој, крижевачкој и вараждинској жупанији и да је много ближи словеначком него српском. Слично су мислили Јохан Кристијан фон Енгел, Лудвиг Албрехт Еберхарди и Никола Томазео. А у књизи “Дубровачка књижевност” дубровачки католички каноник дум Иван Стојановић истиче: “Познати повјесничар Енгел кори Златарића што језик Далмације зове хрватскијем, те каже да је то посве криво, пошто је тај језик чисто српски, а да се име хрватско спомиње само ради тога, што је Далмација била неко вријеме у политичкијем свезама с Хрватском ради Угарске.“ (стр. 21.)

.)............................Сам Ватрослав Јагић, најпознатији хрватски слависта, коментарисао је став Јосифа Добровског који је “држао само кајкавски дијалекат Хрватске, према фактичким односима оног времена, као хрватски, све друго било је за њега илирски или српски.“ (стр. 6.) Са Добровским слагао се и Павле Јосиф Шафарик који је у својим делима наводио да се српски језик говори у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Славонији и Далмацији: “И за њега су само три раније жупаније провинцијалне Хрватске, где се углавном кајкавски говорило, неспорно хрватске